Проф. др Славољуб Т. Ђукић  Оста и опста – једна сламка међу вихорове ВЕЛИМИР ВЕЛИША ТРИФОВ ЂУКИЋ

Проф. др Славољуб Т. Ђукић  

ПРИЧЕ ГЛАС ХОЛМИЈЕ

Оста и опста – једна сламка међу вихорове

ВЕЛИМИР ВЕЛИША ТРИФОВ ЂУКИЋ

О многим личностима које су заслужне по неком основу, било у ратним условима, или у мирнодопском периоду, написане су бројне колумне у новимама и часописима, књигама, а има не мало случајева да се њихова имена налазе и у енциклопедијама.  Међутим, неупоредиво је већи број обичних грађана, и то оних који нијесу живјели у времену и условима у којима се завређују еполете на раменима, слава и попрсје на грудима, академске дипломе и звања,  научно стваралаштво, енормни бизнис ...  већ су у свом животном времену били условљени да са мотиком и другом сеоском алатком у руци обезбеђују животне услове и опстају ту гдје су рођени. И они у већини случајева управо остају незапажени, или су у сјенци истакнутих и по неком основу заслужних личности шире друштвене заједнице.  А као што рекох, такви чине најбројнују популацију, и ја сматрам да су многи међу њима и те како вриједни признања и помена бар по неком основу, те да су завриједили да се и о њима пише и приповиједа - не мора много,  ни помпно, али макар толико колико да се зна какви су били као домаћини, људи, родитељи, комшије.... Ево, узећу за примјер, једног мог брата  од стрица, који по рођењу постаде мој брат и по млијеку, иако нас није родила иста мајка. Тај мој брат по млијеку се звао Велимир Велиша Трифов Ђукић. Није случајно и без разлога што је овде назначено и очево име, јер у Црној Гори обичај је такав, а наслијеђен је још из времена када у Срба није било породичног имена, односно презимена до  шесдесетих година 18. вијека, па су се особе до тада идентификовале само по свом и очевом имену. А уколико је тај отац био нека знаменита личност, јунак или угледан човјек по некоим другом основу,  касније су то његово име узимали као браственичко или и племенско име, на примјер,  владарска династија Немањићи је добила своје име по Немањи Завидовом, а владајућа династија Петровићи у Црној Гори по Данилу Петровићу који се  завладичио 1697. године. Пипери су за своје племенско име узели име свог легендарног претка (родонааченика) Пипа Васојева,  а Васојевићи име Васа Васојева.... Ето, и личност ове наше приче је био препознатљив као Велиша Трифов, а Трифо је био син Вукосавов, Вукосав - Радотин, Радота - Радојев, а Радоје -  Павићев (који је родоначелник Ђукића из Метеха).  

Стицајем судбинских околности Велиша Трифов је остао без мајке Мире (одива чувеног братства Дабетића из села Слацко у Лијевој Ријеци) још при самом рођењу 1938. године, те остаде посмрче, тако да мајку није ни могао видети својим још неотвореним очима при рођењу. А како тада није било лактавита и других сличних производа који могу да надомјесте мајчино млијеко, те уколико у селу не би било друге дојиље која би могла да преузме и доји тек рођено посмрче, оно је морало преминути од глади. Зато Велишу тада прихвати да подоји и редовно доји моја мајка Станија, а мени, који сам тада био напунио већ шест мјесеци, и могао узимати кравље млијеко,  ускрати даље дојење,  јер за обоје није било довољно млијека у њеним грудима. И тако од тог тренутка када Велишу поче дојити моја мајка – нас двојица постатосмо браћа и по мајчином млијеку.

Тешка и сурова судбина је пратила Велишу Трифова кроз његов живот. Још док бијаше дијете предшколског узраста, у вријеме Другог свјетског рата, остаде без оба старија брата, Владимира (Влада) и Драгише,  које тек што се бијаху замомчили (Велимир Владо имаше 21, а Драгиша непуних 19 година),  захвати вихор Другог свјетског рата у којем обојица као борци НОБ-а положише своје младе животе на бранику своје отаџбине. Наиме, Владимира Влада са још својих шест другова из састава Друге Далматинске бригаде, док су преко планине Сјекирице носили оружје у своју јединицу, заробише Њемци 1943. године код Жарског крша, и  изручише плавским вулентарима који их доведоше на гробље у Горњој Рженици и петорицу њих стријељаше (Владимира Трифова Ђукића. браћу Гаврила и Зарију Гарчевића и браћу Трифуна и Милорада Раденовића из Ливада код Плава), а двојица успјеше побјећи  (Голуб Раденовић који се снажно отрже пред стријељање док су му скидали одјећу и муњевитим скоковима домога се оближнје букове шуме поред гробља и увуче се у шупљину повеће  натруле букве, а Зеко Шошкић, који иако рањен у бијегу докопа се Лима и нађе спас у води која га понесе пар стотина метара послије чега изађе на обалу). Овим борцима се у поратном периоду подиже споменик и уклесаше њихова имена - ту на поменутом гробљу гдје их стријељаше вулентари. Други брат Велишин, Драгиша, борац Осме црногорске бригаде, погину у борби са Њемцима 1943. године на Ушћу у селу Скокућу код Пријепоља. У знак признања за допринос у НОБ-у, након ослобођења Југославије, Савез бораца НОР-а и Министарство  одбране ФНРЈ   – постхумно обојици доделише Споменицу бораца НОБ-а. А на дан стравичног покоља у Велици, 28. јула 1944. године, вулентари и балисти убише Велишину сестру Десанку Десу и њену маћеху Љубицу, а потом их убацише у кућу Руша Кнежевића и запалише. И тако, игром сурове судбине, Трифо Вукосавов током Дргог великог рата изгуби супругу и троје већ стасале дјеце - два сина и ћерку,  а оста му само једно нејако мушко дијете, Велиша, те му се не угаси кућно огњиште. Оста и опста – једна сламка међу вихорове. И поред тога што у времену тих великих губитака, Велиша бијаше још у предшколском узрасту, ти губици у њему оставише тешке трауме и братску празнину коју је он све више осјећао упоредо са својим одрастањем. А најубитачнији бол у њему произведен је 2005. године када му погибе ћерка Милоријја, судија у Основном суду у Бару, коју лиши живота на њеном радном мјесту помахнитали старац који се дуго година судски спорио са својом мајком. Тај случај га просто физички и душевно дотукао.  

Велиша је у поратном периоду похађао и завршио основну четвороразредну школу у Метеху. Пошто је био једино мушко преживело дијете током рата, отац Трифо га је задржао код себе и припремао за свог наследника на релативно великом земљишном посједу у Десном Метеху. То је био једини разлог због којег Велиша није ишао на даље школовање. А Метех као и друга околна  села красе - прелијепи благо брдовити терен са пуно ливада,  пашњака, гајева, извора изузетно хладне питке планинске воде... Али, тај Метех је као свако друго село,  пријатан само за гледање  и одмарање, али не и за свакодневни живот гдје се за сваки рад троши искључиво сопствена физичка снага и енергија, и веома мукотрпно опстаје. А управо са тим и таквим условима Велиша Трифов се носио у коштац током  читавог свог радног вијека, обрађујући доста веома велики земљишни посјед, нарочито ливадски, са којег је обезбеђивао позамашну количину сијена за исхрану бројне стоке током дугих и хладних зима које су својствене метешком поднебљу.  И зато никада није било времена за одмор, чак ни у зимском периоду, јер се управо тада морало преносити сијено са ливада гдје је здијевано током љета, а потом хранити и појити стока. А  наш Велиша је морао  тако много и непрестано радити, не само због великог посједа, него, хвала Богу, и због богатог порода који доби и одгаји са супругом Милосавом кћерком Радоша Синановића из Ђурицке Ријеке код Плава – три сина и три ћерке, богаство које нема цијену.   И за дивно чудо, никада му не бијаше тешко да се физички троши и истрајава у раду, јер се свесно и нештедимице жртвовао обезбеђујући тако боље животне услове за своју породицу. По нарави Велиша бијаше тих, скроман и ненаметљив, али поштован и вољен не само од стране своје породице и браства, него и свих комшија у Метеху, дакле,  и  Срба и Бошњака. Нико о Велиши никада није имао лоше ријечи, напротив – о њему су се од сваког Метешанина у свако доба могле чути само лијепе  и похвалне ријечи, рече једном приликом један бошњачки чобанин којег нас неколико Ђукића сретосмо на планини Дио приликом завичајне посјете овом крају 2013. године.  Велиша је тако живео и битисао у  Метеху све до  1982. године, када попут осталих својих братственика из Метеха, продаде сву своју непокретну имовину, и купи нови посјед у селу Црњци код Спужа на којем  подиже прву етажу породичне куће, а прије овог пресељења је на раније купљеном плацу у Подгорици такође подигао још једну породичну кућу за своју дјецу.

 Сви ти и такви сурови животни услови, континуирани и напорни физички рад, трагичне судбине његових најближих чланова породице – и те како имадоше негативног утицаја на његове здравље, и озбиљно га на крају нарушише, те послије тешке и дуже болести премину 2010. године, и би сахрањен  у истој породичној гробници на гробљу у Спужу у којој је годину дана раније сахрањена и његова животна сапутница Милосава.

Завршавам ово релативно кратко казивање о Велиши Трифовом једним питањем – Зар његово несебично жртвовање и описано животно дјело нијесу вреднији за породицу, братство, племе и ширу друштвену заједницу - од било које академске  дипломе,  доктората, материјалног иметка....  Ја мислим да јесу, и то неупоредиво. Зато му неизмјерно хвала на свему, и нек је вјечни мир и покој његовој души.